Јована Остојић најбоља

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

У оквиру пројекта Отпакивање 2014/ 15 који мобилише младе људе широм Србије у креативној акцији за заговарање етничке толеранције, расписан је литерарни конкурс за младе ауторе и ауторке старосне доби од 15 до 30 година.

Пројекат „Отпакивање“ спроводе Београдски центар за људска права, Комитет правника за људска права Јуком, Центар за позоришна истраживања АпсАрт и Медијски центар Бета уз финансијску подршку Делегације ЕУ у Србији и стручну помоћ Министарства омладине и спорта.

 

Током овог пројекта више од 2000 младих људи из 12 градова Србије ујединили су се у својим различитостима како би изњедрили дјела посвећена толеранцији, разумјевању и поштовању туђих права и разлика. Своје личне приче као и приче из својих локалних заједница, презентовали су у форми ткз. „Креативних културних пакета“ у којима су резултати врло искрених и изузетно креативних истраживања на тему сличности и разлика између етничких група.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Дана 27. фебруара у Дому омладине у Београду, додјељене су награде најуспјешнијима. Жири у саставу Милена Миња Богавац, драматург и др Горан Башић, за најбољи литерарни рад на тему „Етничка нетрпељивост и дискриминације, толеранције, превазилажење етничке дистанце“ једногласно су прогласили рад под називом „Кад су се дјеца играла рата“ Јоване Остојић из Рудог. Јована је студент треће године Српске књижевности и језика Филолошког факултета у Београду.

Награду је уручила помоћник министра за спорт и омладину Репубике Србије Снежана Клашња.

jovana

 

Образложење жирија преносимо у цјелости.

Кратка прича „Кад су се дјеца играла рата“ Јоване Остојић карактеристична је због своје пост-модерне форме и изразите фрагментарности у оквиру линеарно постављеног временског оквира, који траје од 1991. до 2002. године. У неколико дијалошких и монолошких фрагмената/ сцена, пратимо одрастање једног дечка: од безбрижне игре Индијанаца и Каубоја у предратном Сарајеву, преко избегличких колона, до сна у ком су деца поново деца, разиграна и заштићена од свега лошег што им се у животу догодило или се могло догодити. Прича је испричана из перспективе дечака, кроз дијалог са његовим друговима и другарицама. Страхоте рата овде нису описане, али се читаоцима оставља простор да их наслуте, замисле и домаштају, чиме се шаље људска и топла, антиратна порука: да су деца увек деца, без обзира историјски оквир у ком одрастају, своју националност или веру. Одрасли и деца, у овој причи, играју се истих игара, с тим што те исте игре имају несагледиве последице, онда када их играју одрасли. У овој причи, мудрост је на страни деце, на страни невиних. То је прича о повлачењу у себе: она почиње групним сценама, разрађује се у дијалогу, а завршава у форми унутрашњег монолога, чиме се дочарава утисак да је главни јунак остао сам. Препричавајучи свој сан у ком су сви поново деца, овај нас главни јунак подсећа да је неколико генерација на нашим просторима, одрасло без могућности да буде дете онолико дуго колико то жели. Писана без патетике и афектирања, у презенту и дата тако да се све околности разумеју кроз радњу, ова прича открива несумњив списатељски дар ауторке. Жири литерарног конкурса у оквиру пројекта „Отпакивање“ једногласно је одабрао ову причу, као најуспелију међу радовима приспелим на конкурс.

Најупечатљивији литерарни радови ће постати дио материјала за представу која ће гостовати у градовима широм Србије.

Побједнички рад на конкурсу