РЕЗУЛТАТИ МЕЂУНАРОДНОГ ПЈЕСНИЧКОГ КОНКУРСА „МИЛОШ ВИДАКОВИЋ“
РУДО 2022
Поводом XXII „Видаковићевих дана културе“ у Рудом, Јавна установа Центар за културно – просвјетну дјелатност „Просвјета“ Рудо и Књижевни клуб „Милош Видаковић“ Рудо у част пјесника Милоша Видаковића (1891 – 1915) расписали су десети међународни пјеснички конкурс на којем је учествовао 151 пјесник из Босне и Херцеговине, Србије, Црне горе, Македоније, САД-а, Аустралије, Данске и др. За најбоља 3 рада предвиђене су новчане награде у износима од 500,00 КМ за прво мјесто, 300,00 КМ за друго и 200,00 КМ за треће мјесто.
Жири у саставу: Милад Обреновић, књижевник – предсједник жирија, Милорад Мијо Пурковић, професор књижевности и пјесник – члан жирија и Радомир Рашо Јагодић, књижевник – члан жирија, донио је једногласну одлуку:
ПРВА НАГРАДА
БИЋЕ СА МНОМ У ВЕЧНОСТИ
Примила ме студна тама, испод свога хладног крила,
појели су дани себе, к`о што зоре ноћи једу,
ни ја тужан не верујем, да је она икад била,
у наручју ових руку, што сад гладе косу седу.
И питам се препун жудње, да ли ме је скоро снила?
Често ћутим сву ноћ будан, у предворју њених снова,
као сражар испред врата застрашујем удвараче,
у стихове записујем лепе речи, сричем слова.
У песмама што јој пишем, старо време тихо плаче,
па ми душу сваког јутра, запоседне туга нова.
С њом дањујем полу будан, с њом се будим у освите,
будном ми је рана љута, у сновима нежна свила.
Гори јава попут ватре, а снови ме од зла штите.
Дани су ми пелин горки, ноћи краси коса мила,
у плавини раних зора, све су моје патње скрите.
Само у сну она ми се, нежним гласом одазива,
та чаробна илузија, кратким снима наду нуди,
кад јој у сну шапат чујем, обузме ме срећа жива.
Из пупољка цвет се рађа, бледа зора са њом руди,
дан што стиже по буђењу, од мене је вешто скрива.
Пред свитање искраде се, остави ме опијена,
на јастуку не остави ни обрисе своје главе,
ја се смешим, још ми лице додирује коса њена.
У омами видим очи, кад зелене, а кад плаве,
а по дану када шетам, за мном трепти драга сена.
Док смрт ћути испред врата, ја шапућем њено име,
хтео бих га упамтити, душа ми се с надом гости.
Рекао ми неки старац, у сумраку своје зиме:
К`о последњи у свест уђе биће с тобом у вечности.
Жудне снове, болну јаву, к`о испосник тешим тиме.
Шифра: МИЛЕНА
Јован Н. Бундало – Београд
Рођен је 1948. год. у Мајкић Јапри код Санског Моста. Члан је УК Србије, више пута је награђиван и похваљиван.
Објавио је је збирке песама: „Да или Не“, „Љубав је рат“, „Насмеј се растанку“, „Накит туђе душе“, „збирка Изгубљене сенке“, „Живот је глоса“, „Невидљиви друм“, „Јесењи сонети“, „Два пјесника пјесме двије“ и „Лептирица у ћилибару“, „Везмарово сећање“. „Расковник“ и „Док путева буде“, „Моји дани“, „Азбучник љубави наше“, „Молитве под липом“.
ДРУГА НАГРАДА
ОПЕЛО ЉУБАВИ
/Јелени Трикић-мајци храброст/
Као песник некад над гробницом плавом,
над морским валима, над пучином сивом,
ја опело држим над уснулом дивом,
прекривеној цвећем и зеленом травом.
Владај, мире гробни, над тим крхким сводом,
ја опело појем једне жене духу,
мој је живот био дело њених руку,
она ме је звала мужем, братом, родом.
Косу ми је њена рука миловала,
љубила ми око, спремна да заплаче,
волела ко мајка неодрасло ђаче,
и живот животу без речи је дала.
Изнад гроба звезде нек тишину точе,
и нека је хране овом вечном тугом,
док главињам овим зачараним кругом,
и негујем наше љубави сироче.
Зато сузе лијем пред њезином сеном,
за све што сам уз њу некад срећан био,
на хумку сам данас песму пресадио,
да цвета ко ружа пред љубави њеном.
Као песник некад над пучином сивом,
над морским валима, над гробницом плавом,
ја опело држим над љубави живом,
прекривеној цвећем и зеленом травом.
Шифра: Навигаре
ЉУТОМИР РУНДИЋ – Лозница
Рођен 01. јануара 1959. године у селу Врапци код Соколца, Република Српска /БиХ/.
По професији је инструктор навигатор- летач и радни век је провео у јединицама РВ и ПВО.
До сада је објавио 8 књиге поезије и 3 књиге прозе.
Оснивач је и председник Клуба писаца „Вуково перо“ из Лознице.
Члан је Књижевног друштва Косова и Метохије и Удружења књижевника Србије.
ТРЕЋА НАГРАДА
ИЗАЂИ У ПОЉЕ МАРИЈА…
У затворен капак прозора твог
удара јабукова грана и каже:
– Изађи у поље Марија, пустим нашим крајем
сребри младина док уморна шума мирно спава.
Расцветало се бадем – дрво
и медуника под њим, дивним цветовима.
Бисерје расуто светлуца у крошњи црног цера,
под њим на мокрој трави леже
жар – птице расута пера.
Покупи њено перје пре него што
поздраве јутро сиви врапци џивџани,
у недра себи брзо жар – пера златна похрани,
пре него што се пробуде црноризци гаврани,
свако је перо жеља, а похлепни су они
од постанка света били, осматрају с прозора куле
долину и наше шуме не би ли какве дарове себи приграбили.
Изађи у поље сада, ослушни – капље роса са лишћа свилена
и лепети птичијих крила по младој шуми брује,
у пауковој мрежи пишти пчела уплетена,
док цврчак кида мрежу писак се до неба чује,
миришу дивље руже, несталих лептира душе
око њих тихо брује, мирише борова смола и зелена имела…
Изађи у поље, душе цветова и птица, гледај, лебде над реком
док далека олуја прети својом потмулом јеком,
маслачци се буде и шапућу са свицима,
јеленци стражаре над уснулим вилиним коњицима.
Изађи у поље, пожури, пре него се звона са торња чује јека
и над селом поноћ разлије свој звездани мир,
пре него што јутро таму у нетраг отера,
пре него што ветар покупи чудесна жар-пера,
пре него што над нама састави црна крила
небеске модре реке невидљив велики вир.
Шифра: ЛОВАЦ У ЖИТУ
Радован Синђелић – Шабац
Рођен 1.11.1994.године у Сремској Митровици.
Више пута награђиван, а неке од награда су ,,Српско перо,, Јагодина 2019. године, „Повеља рудничких врела“ 2019.године, Прва награда за песму на књижевном конкурсу,, Стојан Живадиновић,, у Сокобањи, Прва награда Друштва Свети Сава у Београду и многе друге.
